„Жилишта душа“, поетско вече посвећено родољубивој поезији, одржано је 8. априла 2026. године, у амфитеатру Филозофског факултета. Наставници Филозофског факултета су, заједно са својим студентима, на седам језика, уз пратњу гитаре и виолине, казивали стихове Милана Ракића, Даринке Јеврић, Џорџа Гордона Бајрона, Константина Кавафиса, Волта Витмана и других.
После поздравног говора проф. др Александре Костић Тмушић, продекана за наставу, окупљенима се у име организатора обратио Димитрије Ракочевић, студент на Катедри за енглески језик и књижевност. Најпре је појаснио присутнима шта заправо представљају жилишта, о којима су, између осталог, писали Петар Петровић Његош и Јован Јовановић Змај. Потом је присутне подсетио на стихове из поеме Луча микрокозма Петра Петровића Његоша: Два врховна војеначалника обратише велике полкове да ћерају неба отпадника из предјелах блаженог жилишта у тартарско мрачно владјеније на вјечита њина мученија и на стихове Јована Јовановића Змаја: Боже силни с висока жилишта, саслушај нам нашу жељу стару. Такође, тим поводом указао је на важност родољубља и значај породице. „Ко у мраку живи има две опције, једна је да га проклиње, а друга да упали свећу. Ми вечерас заједно, уз помоћ Матије Бећковића и Слободана Костића, палимо једну малу, али снажну свећу. Она је само прва у низу светала, вечери и окупљања, јер је боље упалити свећу и светло него проклињати мрак“, закључио је он.
Поетско вече праћено је и родољубивом музиком. Симонида Ракочевић, Бојан Величковић и Лазар Вукотић извели су песме „Тамо далеко“, „Пјеват ћемо шта нам срце зна“ и „Црвен цвете“, а студенти и наставници казивали су стихове на српском, енглеском, руском, италијанском, шпанском, грчком и македонском језику.
