У издању Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду објављена је монографија Нити у одразу: интерпретативни и поетички погледи на романе Младена Јаковљевића, коју су приредили проф. др Владислава Гордић Петковић и проф. др Драгољуб Перић. Монографија је настала као резултат округлог стола „Стваралаштво Младена Јаковљевића – дијалог с традицијом и савременошћу“, одржаног 14. априла 2022. у Научно-образовно културном центру „Вук Караџић“ у Тршићу, а њено објављивање финансијски је помогло Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
Поглавља о романима Избледеле душе и Кад се вратим, објављеним у издању Академске књиге из Новог Сада, потписују проф. др Владислава Гордић Петковић, проф. др Драгољуб Перић, проф. емеритус Љиљана Пешикан-Љуштановић, проф. др Јасмина Јокић, проф. др Драгана Радовановић, доц. др Јелена Марићевић Балаћ, доц. др Милош Јоцић, мср Милан Громовић и мср Миливој Бајшански.
Проф. др Владислава Гордић Петковић пише о Јаковљевићевим ликовима у специфичном окружењу и културолошком оквиру, обликованом традицијом, феноменом сећања, смрћу и страхом од умирања, паралелним димензијама стварности, сна и привиђења, у поглављу насловљеном „О јунацима и гробовима: карактеризација и еманципација у романима Младена Јаковљевића“. У његовој прози, како примећује Гордић Петковић, „граница живота, смрти и повратка у живот релативизује све разлике прималног и модерног, урбаног и руралног, града и села, јер ова граница идилу претвара у неспокој“.
У поглављу „На размеђи овога и онога света (представе о другом свету у роману Избледеле душе Младена Јаковљевића)“ проф. др Јасмина Јокић разматра елементе традиционалне погребне обредно-обичајне праксе и система веровања о загробном свету у роману. Поредећи их са релевантном етнографском грађом и етнолошком литературом, ауторка указује на њихову креативну (ре)интерпретацију у овом роману са циљем особеног виђења смисла људског постојања.
У поглављу „Ликови свештеника – Између паганског мага и хришћанског духовника у роману Избледеле душе Младена Јаковљевића“ мср Миливој Бајшански анализира лик свештеника, чији поступци прелазе границе хришћанске традиције и залазе дубоко у магијске ритуалне и религијске праксе, испреплетене у традиционалној култури, а што се у роману види на примерима свештеника које одликује „помирљиви однос између сфера религијског и магијског“.
Мср Милан Громовић у поглављу „Живот, смрт, књижевност: метемпсихоза Избледелих душа Младена Јаковљевића“ анализира мотиве живота, смрти и сеобе душе, који су у овом роману методолошки расветљени хронотопом гробља „где онеобичени архетипски свет функционише унутар простора имагинарног насеља у којем се одвија живот, само један јунак из романа пита се да ли га чека исход у метемпсихози или изблеђењу“.
У поглављу „О чему говоримо када говоримо о смрти“ доц. др Милош Јоцић пише о типологији смрти у роману Избледеле душе, а чије особености као што су високи концепт, мономитски јунак и прича, наративна и тематско-мотивска једноставност и представе смрти омогућавају читање овог романа и у кључу дечије и омладинске књижевности.
Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, професор емеритус, анализира композиционе особености три приповедна тока у роману Кад се вратим и представља потенцијалне стратегије за њихово читање. У поглављу „Има ли повратка?“ ауторка закључује да се елементи фантастичног у овом роману излучују „из магије, веровања и мита, али, пре свега, из естетски и значењски упечатљивог суочавања са загонетком живота и смрти, из суштинског питања људске врсте: како се помирити са свешћу о смрти и шта смрт уопште јесте“.
Проф. др Драгољуб Перић у поглављу „Позајмљени живот, фатализам у традиционалној култури и ’прекрајање’ судбине у роману Кад се вратим Младена Јаковљевића“ бави се идејом позајмљивања година живота, веровањима у судбину и концептом судбинског детерминизма повезивањем две временске равни, две стварности и две судбине спрегнуте крвном линијом, а које аутор претаче у универзалну дилему о могућностима другачијих судбинских исхода утемељених у личним изборима и кривици предака.
У поглављу „Гвозден(ов)е лестве: Дијалог Младена Јаковљевића с Милорадом Павићем“, доц др. Јелена Марићевић Балаћ компаратистичким приступом анализира роман Кад се вратим у контексту прозних дела Милорада Павића. Као линије поређења ауторка издваја нелинеарност, концепт времена, карактеризацију, питања судбине, сећања, смрти и утехе, примећујући да су у овом роману ђаволи садашњице отеловљени у пластици и техници, којима су као вредности супротстављени љубав и свет књижевности.
У последњем поглављу, насловљеном „Језик у романима Младена Јаковљевића“, проф. др Драгана Радовановић анализира лингвистичка средства којима аутор, у карактеризацији ликова, ауторизује говор Тршића и околине. Дајући преглед маркантнијих дијалекатских особености, које су доведене у везу са досадашњим дијалекатским налазима тршићког говора, ауторка примећује да је пишчево опредељење за локални говор близак стандардном језику захтевало препознавање и одабир најспецифичнијих обележја овог говора.
Младен Јаковљевић, рођен 1975. у Новом Саду, професор је Филозофског факултета у Косовској Митровици, где предаје енглеску и америчку књижевност. Његове области истраживања и интересовања су фантастична и научнофантастична књижевност. Аутор је више научних радова, две књиге о доајенима научне фантастике (Мит и технологија Роџера Зелазнија, 2011 и Алтернативне стварности Филипа К. Дика, 2015), првог стихованог превода на српски средњоенглеске поеме Сер Гавејн и Зелени витез (2019), као и романа Врата сумрака (2014), Избледеле душе (2019) и Кад се вратим (2021).
