ГОДИНА АКАДЕМИКА НИКОЛE ДОБРОВИЋA
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ у 2022. години обележава монографском изложбом у Галерији Српске академије наука и уметности, Међународним научним скупом и публиковањем свеобухватне монографије јубилеј 125 година од рођења академика Николе Добровића (Печуј, 12. 2. 1897 – Београд, 11. 1. 1967) једног од најзначајнијих српских и југословенских архитеката модерног доба.
Изложба НИКОЛА ДОБРОВИЋ: ПОД ЗАСТАВАМА МОДЕРНИХ ПОКРЕТА аутора проф. др Марте Вукотић Лазар и мр Бојана Ковачевића, која се отвара у уторак, 24. маја 2022. године у 19 часова у Галерији Српске академије наука и уметности, прати каталог на српском и енглеском језику, као и богати програм који ће бити уприличен на више места у Београду, у сарадњи са Друштвом архитеката Београда, Београдском интернационалном недељом архитектуре (БИНА), Архитектонским факултетом Универзитета у Београду, Академијом архитектуре Србије и Филозофским факултетом Универзитета у Београду, а током трајања изложбе до 14. августа 2022. године.
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ са привременим седиштем у Косовској Митровици 2018. године објавио је монографију проф. др Марте Вукотић Лазар, Никола Добровић: живот, дело и доба коме је припадао, која је награђена на Сајму књига Пази шта читаш – хуманистика, култура, уметност 2019. године.
НИКОЛА ДОБРОВИЋ
(Печуј, 12. 2. 1897 – Београд, 11. 2. 1967)
Никола Добровић рођен је у Печују у српској трговачкој породици. Студије архитектуре започео је у Будимпешти, а потом их завршио у Прагу, једном од европских седишта међународног рационализма и центра модерних идејних струјања. Строгих професионалних начела, декларисани „конструктивиста” није правио компромисе, нити у Управи града Београда, нити у државним органима, а љубав према архитектури и према студентима учинила је да, упркос бројним препрекама, истрајно настави борбу да његове идеје буду признате, као и рад на унапређењу наставе, увођењу нових предмета и писању књига. Архитекта Никола Добровић био је поборник и следбеник авангардних уметничких тенденција преузетих из мађарске и прашке средине, центара модерних идејних струјања. Оно што је било заједничко за све авангардне покрете, могло се очитати и у Добровићевом опусу: интердисциплинарност, мултимедијална природа, као и снажно и истрајно ангажовање, да се радикалним уметничким деловањем утиче на процесе трансформације друштва и друштвеног понашања, где се уметност готово поистовећује са животом.
Након што је Архитектонски одсек у Београду прерастао 1948. године у Архитектонски факултет, Никола Добровић је постао његов први декан школске 1948/1949. и 1949/1950. године. Године 1965. постаје редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), а Реферат Одељења за ликовну и музичку уметност о Николи Добровићу потписали су архитекта Александар Дероко, сликар Петар Лубарда и композитор Станојло Рајичић. За живота је стекао бројна признања: постао је почасни члан Краљевског института британских архитеката (RIBA), дописни члан Југословенске Академије знаности и умјетности (ЈАЗУ), добитник је Октобарске и Седмојулске награде, одликован је Орденом рада са црвеном заставом итд.
Прикупљена и обрађена обимна грађа определила нас је да целокупан Добровићев опус поделимо у три периода: прашки (1919–1934), дубровачки (1940–1943) и београдски (1945–1967), чије су границе отворене за међусобна прожимања и слободно проистицање свих утицаја из једног периода у други.
Изложба је посвећена архитекти Николи Добровићу, концептима и феноменима, личностима и делима који су утабали његове путеве, одредили усмерења, изоштрили стваралачке видике и довели га до Београда, као животног и професионалног одредишта. Истовремено је посвећена и његовој заоставштини, од које започиње свако темељито истраживање опуса појединих градитеља.
Посебна пажња поклоњена је старијем брату архитекте, сликару Петру Добровићу (14. 01. 1890 – 27. 01. 1942) и његовом утицају на живот и рад архитекте Николе Добровића, о чему додатно сведочи и Извод из дневника Николе Добровића, сачуван у заоставштини Петра Добровића и обимна преписка вођена од 1914. године до Петрове изненадне смрти 1942. године, као и документација која се односи на њихову заједничку излагачку делатност од средине треће до самог почетка четврте деценије XX века.
Сагледавајући лик и дело архитекте Николе Добровића, првенствено видимо великог човека, постојаног, упорног и непоколебивог, победника на бројним архитектонским конкурсима и градитеља медитеранских вила у Краљевини Југославији између два светска рата. По окончању Другог светског рата, тај човек снажног борбеног духа, постаје главни архитекта и први планер послератног „Великог Београда”, оснивач Урбанистичког института Народне Републике Србије (НРС), директор Урбанистичког завода ИОНО града Београда, визионар, а ређе градитељ монументалних здања комплексних функција, редовни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) итд., али изнад свега уметник идеалиста, поштеног и снажног духа који је веровао да се урбанизмом и архитектуром може борити за ново праведније и боље друштво.
Од бројних пројеката, конкурсних студија, урбанистичких планова и замисли Николе Добровића изведено је неколико објеката у Прагу, бројне виле у Дубровнику, хотел на Лопуду, Дечје одељење Завода за физикалну терапију и медицинску рехабилитацију у Игалу итд., док је у Београду, у Србији, изведен једино комплекс зграда, данас познат као „Добровићев Генералштаб”. Овај поражавајући раскорак између идејних скица и реализованих дела, свој крешендо добија 1999. године, када је у НАТО бомбардовању Београда и ово једино Добровићево остварење у овом граду – ансамбл две велике зграде на углу улица Немањине и Кнеза Милоша (зграда А, пре 1999. била је зграда „Генералштаба војске Југославије”, а зграда Б „Савезно министарство одбране”) –комплетно урушено, а њихова функционална улога великим делом угашена.
Деветнаест књига које је Никола Добровић написао за потребе својих студената, а које су тематски покривале области урбанизма и архитектуре, у мислима и асиоцијативно он је посвећивао „Светском братству архитеката”, као што је и исписано по ободима бројних свезака, до последње странице руком самог аутора, а које се чувају у Архиву САНУ. Књиге Николе Добровића тако постају и чувари аутобиографског и културно-историјског дискурса, чиме и саме добијају још један аспекат важности у тумачењу његовог лика и дела, а у контексту модерне архитектуре у Србији.
Бескомпромисни борац за своје принципе и високу уметничку вредност архитектуре и урбанизма, недовољно схваћен и неприхваћен у срединама у којима је радио, у својој животној и градитељској судбини спојио је најзначајнија својства европске и српске историје, управо као што је и сам навео на одржаном Предавању о Николи Добровићу: „У чему је наш задатак на овом делу Земљине лопте? Зар није у томе да се та материја, довезена без царинског прегледа, самеље у домаћем млину и да се у току млевења тој материји додају сви додаци, зачини и мирођије домаћег тла, домаћих мозгова и срца, којима ће се она преобразити у наш производ, у производ наше националне школе.” (Из каталога изложбе)
